NE ZABORAVITE VOĆE

Eto mene nazad(ako ikoga briga)

E dragi moji, evo mene u Zagrebu na faksu polažem ispite. Rješila sam 3 i ostao mi je još jedan u sridu. Lito mi je bilo lipo i radno, jedva čekam da se opet vratim doli prije početka faksa. A draga naša Yoko mi se ne javlja, ni na netu, niti me zove, ja nju nekad nazovem, ali ah...došao joj je Aboridžin pa je sad po cile dane s njim. Ajde nema veze ludo mlado zaljubljeno. I ide joj nazad u Australiju za koji dan. I ona je radila cilo lito.
 Ja sam sada u jednom lijepom stanu sama, guštam, ali s obzirom da sam ostala skoro sama u Zg-u, isto sam malo, znate, usamljena, danas možda odem u kino, SAMA, da se nagradim jer sam jutros dobila 5. Ah takav vam je Život, možda se Yoko i javi tko zna. Napokon je pokupila kompjuter sa servisa nakon po godine. Čudna biljka, čuuudna. A bolje i to nego da je normalna.
Eto pa moji nepostojeći čitaoci, do slj.čitanja vaša ONO

Objavio YokoOno u 14. rujan 2007 12:55:00 | 1 comment(s)

...

Ovo je bio lud dan... iseljavanje, spremanje stvari, potkupljivanje nemilosrdnih čistačica da me puste da iden doma (inače, savjet studošima - i one imaju srca, a čokolada i koja prolivena suza pomažu), vožnja taxijem sa stanovitim Leonom.... I evo me na kraju svega, sidin u polupraznoj sobi, na golom madracu i vata me putna nervoza pomješana s osjećajem blage nostalgije. Iskreno, nisan u stanju napisat ništa smisleno, misli su mi zbrkane pa bolje da odma odustanen. Ovom prilikom se samo želim ispričat Ono na svim stvarima koje san joj porazbijala tokom godine, želim se ispričat čistačicama jer san malo varala i zahvalit teti iz uprave jer je danas prvi put bila ljubazna prema meni. Eto i nadan se da se ovaj mali blogić ipak neće ugasit, možda nastavimo sljedeće godine kao rastavljeni par tipa Vlatka i Dikan ili nešto slično. Bože, kako san glupa. Ništa ljudi moji, ja dala sve što san mislila dat i napokon iden doma. Želim vam svima ugodno i sunčano lito. BOOOOOOK

Objavio YokoOno u 10. srpanj 2007 20:55:00 | 2 comment(s)

ZADNJI TRENUTAK

Čudna neka noć. Iz vani se miješaju zvukovi. Škripanje vlaka dok koči, zavijanje nekog misteriznog vjetra koji je zapuhao nakon iznenadne kiše. Kao posljedica kiša velike kapi se slivaju s balkona i udaraju o prozor. Meni je strahovito vruče i sjedim u grudnjaku na krevetu i buljim u laptop. Svira Nina Simone i samo pridonosi čudnoj atmosferi. Učim za ispit, i sve mi se čini beznadno. Istina učila sam cilu večer, osim onog djela kad mi se docimerica počela svađati s dečkom na izrazito glasan način, pa sam ja naravno morala prislonit uho na centimetar debeo zid. Soba je očajna. Nered svudi oko mene, prirodno stanje. Ne bi čovjek reka da se Yoko sutra iseljava. Pomalo me hvata tuga, ne toliko zbog Yoko, nju ću viđat bez brige, nego...ne znam, a bilo nam je ode lipo, koliko god se tile vratit što prije doma. Ovo mi je možda jedan od zadnjih ovakvih trenutaka u sobi kad se sve čini kao svaki drugi dan. Sutra ću otić na faks imati izuzetno stresan dan, 2 ispita vrati ću se i sve će drugačije izgledati. I još ću morat učiti za drugi ispit. Deja vu, tako mi je i prošle godine bilo, težak ispit a soba prazna, a ja luda, tako da eto sad mi je dobro iako znam da će se to svaki čas prominit, pa bolje da guštam dok mogu.

Objavio YokoOno u 10. srpanj 2007 2:20:00 | 1 comment(s)

Post kojeg valja zanemariti

 Moja cimerica Yoko voli nosit rep i punđu. Najdraža joj je punđa jer misli da tada izgleda kao sexi učiteljica. Ah...Sad nosi rep na vrh glave. Inovacija. Izgleda kao da drži tečaj aerobika, aj bar je to jedan korak bliže sexy učiteljici. Jednog dana kad je pustila kosu jedan prekrasni princ se u nju zaljubio, i ona je bila sva sritna i brala je cvijeće po livadi i pivala pisme Maje Šuput. Ali ona nije znala da je to radi puštene kose. I onda kad je opet zavezala kosu iz navike, on je uopče nije primjetio. I ona je puno plakala.

 U međuvremenu on se primistio u Australiju osnavao brodogradarsku firmu i pravi tankere, jako je bogat ima velike brkove. I oženio se nekom tetom s Filipina koja ima duga raspuštenu kosu. I imaju troje dice. A ona eto sidi tu kraj mene i sliči na instruktoricu aerobika(iz 80-ih ni manje ni više)

THE END

ONO

Objavio YokoOno u 30. lipanj 2007 23:55:00 | 3 comment(s)

...

Učila ja tako, i nešto mi palo na pamet.

 Ja sam suma mojih prijatelja, ili neki drugi matematički izraz. Na čovjekove želje i interese strašno utječe ljudi skojima se druži. Ja se družim stvarno sa puno različitih ljudi, jedno društvo je ovako drugo onako. A ja sam različita od drugih u jednom društvu po onome šta sam donijela iz drugog društva. Nije sad stvar u tome da su jedni punkeri a drufi metalci, ili da slušaju pop, nego čisto imaju druge prioritete. Jedni su teški dalmatinci, hajduk mišo Jole, ne znam ni je šta, drugi jesu dalmatinci ali u njih je najbitnija muzika, trećima s faksa nekakvo akademsko preseravanje ne znam ni je šta. O.K. izgubila sam se. Samo sam tila reć, pa di sam ja u tome svemu. Baš ja.

 Svakom društvu se prilagođavam na ovaj ili onaj način, i svakom čovjeku više manje.

Ma dobro to je bila moja nebulozna misao, odo ja...

ONO

Objavio YokoOno u 30. lipanj 2007 19:02:00 | 2 comment(s)

inđija

Za početak da kažemo da je Inđija jedno malo seoce u Vojvodini, negdi na pola puta između Novog Sada i Beograda. Selo je toliko malo da smo ga tražili dobrih sat vrimena. Toliko je malo da su se ljudi čudom čudili autobusima. Mi smo se s druge strane čudili konjima i zapregama koji su iz čista mira prolazili okolo. Na trenutak san pomislila da je osim peppersa u "grad" stigao i nekakav sajam, ali bila bi prevelika slučajnost. Sve u svemu, mnogo lepo.

Ubrzo smo stigli i na mjesto zločina. Nakon razgledavanja ogromnog prostranstva bez igdi ičega počeo je prvi pljusak. Kažem prvi jer su usljedila još dva. Ispočetka nam i nije previše smetalo. Sidili smo na kiši, pili pivo i slušali Ritam nereda, koji je u Serbiji očito popularan, a mi smo se eto krpali. Onda je doša Edo Maajka, za kojeg san čula da mu se auto putem pokvario pa je lipo sio na benzinsku i pio dok ga nije pokupila neka dobrostiva ekipa iz Zagreba.

Ljudi su se polako počeli skupljat, došli su i naši s tuborgovim autobusom u kojem se dilila besplatna piva (gamad). Uglavnom, pive je bilo na hektolitre, svi smo u svakom trenutku imali bar dvi pune čaše.

Tako smo uživali u iščekivanju, a sunce je polako zalazilo što je značilo da se moramo počet gurat naprid. Stigli smo do odrđene točke odakle se dalje nije moglo i čekali, čekali, čekali.... Kad su se napokon pojavili počela je euforija. Ne znam točno di san bila, šta san radila i ko je sve bio oko mene. Znam samo da je bilo dobro. I u jednom trenutku-gotovo. Dragi moji balkanci, to bi bilo to. A balkanci ko balkanci, bocama i svim drugim rekvizitima koje su imali u ruci po pozornici. I neka su! Dođite nam opet!

I onda počinje urnebes, kojeg je Ono vrlo slikovito dočarala. Nikad u životu nisan vidila takvo nebo. Kiša je padala o luda, a nekih 80 000 ljudi s istim ciljem - nać autobus. Srpska policija i redari su nestali u trenu i iskreno se čudim što je sve dobro završilo. I baš me zanima di su zvijezde odmaglile, jer sumnjam da su i oni mogli igdi po takvom vrimenu. Ma, sigurno im je Johnny svira negdi u backstageu (jer on je tio još!!!!!) i nisu ni pomislile kako će se četri cure još 7 sati vozit mokre do kože.

Eh, iluzije....

Objavio YokoOno u 28. lipanj 2007 17:22:00 | 1 comment(s)

STRAH

Nalazim se u stranoj zemlji. Oko mene sa svih strana samo prostrana polja kukuruza. Nema kuće kilometrima. Pada ogroman pljusak i samo se pojačava. Mrkli mrak, ponoć.Nemam pojma di se nalazim, nemam pojma di je livo di je desno.

 Oko mene je 100 000 ljudi svi u istoj situaciji kao ja. Kaos. Stotine autobusa, auta, samo stižu i stižu...a šta je najgore ja nemam roaming.

 To je bila situacija sinoć nakon RHCP-a. Nakon razočaravajućeg kocerta od 1hi15min nebo se otvorilo, i započelo je najstrašnijih pola sata mog života. Prvo sam bila s prijateljicama koje su bile više iznervirane situacijom nego preplašene. I onda sam ih izgubila.

 Kad sam na kraju nakraju našla autobus i vidila njih, počela sam plakat ko mala beba. Bile smo mokre do kože. Cijeli put natrag provele smo u grudnjacima.

 Nakon svega samo sam bila sritna što sam živa i zdrava ,u životu nisam bila toliko preplašena. I nikad nisam bila toliko sritnija što sam, dok pada kiša vani, ja na toplome samo ležim i gubim vrime na internetu.

ONO

Objavio YokoOno u 28. lipanj 2007 0:01:00 | 4 comment(s)

Pucan od znanja

Jutro je dobro počelo. Nisan se nervirala iako me bude od 8...ko mi je kriv šta ne gasin mob. kad želin spavat. Nisan se nervirala ni kad san se sitila da moran oprat wc, bacit smeće, otić u dućan... I onda san skuvala lipu tursku kavu s mrvicu mlika i doručkovala dvi fite kruva i paštete. Ka česi kad dođu na godišnji.

 Al sad kad san obavila sve što san tribala obavit...sad se već nerviran. Pa pišen da iman izliku da se još neko vrime ne upuštan u "čudesni svijet" srednjovjekovne filozofije. Nije čak toliko ni glupo koliko je dosadno. Jer kad svi pričaju o jedno te istom- o Božjoj opstojnosti i mogućnosti spoznaje putem iluminacije ili naravnog razuma- u vrlo sličnim ali opet različitim varijantama.

Jel nekoga zanima?

Ne?

Nisan ni mislila.

Ok, idem negdi drugo elaborirat Augustinovu antropološku i interiorističku impostaciju filozofije.

Noli foras ire, in te ipsum redi, in interiore hominis habitat veritas!!!

Jebote, šta san ja pametna....

Objavio YokoOno u 19. lipanj 2007 12:52:00 | 4 comment(s)

pozitiva bejbe

Da, danas me pere pozitiva... I baš je dobro, malo za promjenu! Zadnjih dana san bila jako živčana i namćorasta (Balaš...).

I rado bi se ispričala svim onim ljudima prema kojima san bila bezobrazna i za koje u zadnje vrime nisan imala vrimena. Ali glupo mi je...

Nadan se da razume da nekako preozbiljno doživaljavam fax i ispite i da me sav taj silni stres pretvori u, ne znan...babarogu.

Ali danas san dala jedan važan ispit i sad mi je sve lakše. Doduše malo san i popila s dragim društvom pa san se cila nekako raznježnila. Ovo je jedan od onih dana...

I vozin se tako u tramvaju,gledan sve te ljude koji prolaze i poušavan ih svatit. Svi oni pozeri koje nekad tako preziren mi se sad čine kao ljudi koji samo žele da ih neko primjeti, da se nekome svide... I zapravo su vrlo slični tzv. alternativcima... Ma svi samo tražimo neko svoje misto pod suncem!

Ipak, pogled mi se najviše zadrži na onim umornim ljudima, onima koji izgledaju kao da su izgubili svaki smisao u životu. Kao da nemaju više snage za borbu. U tom trenutku bi ih samo tila podsjetit na sve one ljude koji ih vole, kojima jako puno znače u životu i bili bi jako nesretni da ih nema... Znam da je njima zapravo jedino to bitno, ali su se malo pogubili u ovom kaosu.

I danas ih sve volim. Ma, najgore je izgubit vjeru u ljude. Zato san sritna što poznajem toliko posebnih osoba koje su svaka na svoj način utjecali na to da sam danas upravo to što jesan. I što ih jako volim (iako to ponekad ne pokazujem).

Fali mi riči da opišem koliko san sritna. Kao da se vozim francuskim selom u slatkoj haljinici na starom biciklu...eto, toliko san sritna.

by Yoko

Objavio YokoOno u 15. lipanj 2007 18:28:00 | 4 comment(s)

Je li u meni problem ili šta

Shvatila sam jednu čudnu stvar. Ja volim bezobrazne muškarce. Nema mi ništa gore od pristojnosti i bontona. Neka čovik zna lipo posrat. I neka mene lipo pošteno posere, a neko tamo tepanje. UUU bljak grozno. Ja, eto iskreno rečeno, brate serem cilo vrime, takva sam. I onda kad to trpi i onda đentlmenski ne odgovara, ja ću njega srat do te mjere da on stvarno postane budala što to trpi. Pa brate mili.

 ZNAM GROZNA SAM!!!

 A šta ja znam.

Objavio YokoOno u 14. lipanj 2007 21:56:00 | 3 comment(s)